maj 27th, 2010
Obzirom da sam otac dve male devojčice, uvek kada za to imam vremena, prošetam sa njima i suprugom borskim korzoom. U toj šetnji srećem prijatelje, poznanike, uglavnom ljude mojih godina i trudim se da sa svakim od njih porazgovaram. Suština je da se većina naših razgovora svodi na opštu temu – temu čekanja. Naime, neko čeka da dobije posao, neko čeka da dobije stan a opet neko čeka platu koja mesecima kasni.
Pitam se tada da li zaista treba čekati ?
Ko će nam dati posao, ukoliko ga sami ne stvorimo?
Ko će nam dati krov nad glavom, ukoliko ga sami ne sagradimo ?
Ko će nam dati platu ukoliko nije zarađena?
U tom čekanju prolaze dani, dani postaju godine, godine postaju naši životi koje smo proveli čekajući.
Hajde da prekinemo čekanje! Hajde da stvari uzmemo u svoje ruke! Ko nas sprečava u tome?
Da li još treba čekati, ili mislite da je došlo naše vreme?
Ivan Mihajlović
Posted in Svakodnevnica | 5 Comments »
mart 15th, 2010
U čemu je fora sa tom decentralizacijom i regionalizacijom?
Da li je to neka velika nauka i toliko komplikovana stvar da se već godinama priča na tu temu a suštinski se nije uradilo mnogo?
Eksponentima stranaka su večito puna usta te priče iz sasvim jasnih razloga, a skoro da nema stranke na političkoj sceni Srbije koja u nekom periodu nije bila na vlasti i ništa (ili skoro ništa) po tom pitanju nije rađeno.
Sve postaje jasnije ako pažljivo pročitamo uvod Ustava Republike Srbije u kome se, između ostalog, kaže da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu.
Ta odrednica „ograničavanje vlasti“ je ono što predstavlja najveći problem da se sprovede nešto u suštini krajnje jednostavno. A to je, da se dozvoli građanima da sami odlučuju o uređenju svog životnog i radnog prostora.
Ima tu posla, naravno, potrebno je stvoriti decentralizovani sistem vlasti u kojem će jedinice lokalne samouprave postati sposobne da samostalno definišu i ostvaruju svoje kratkoročne i dugoročne strateške ciljeve razvoja, da prepoznaju potrebe građana i brzo i efikasno rešavaju njihove svakodnevne probleme. Lokalna javna administracija treba da postane efikasan, jeftin i kvalitetan servis građana, da stvori uslove za veće neposredno učešće građana u procesu donošenja odluka i njihovom sprovođenju, da poveća uticaj organizacija građanskog društva, da stvara bolju investicionu klimu, da bude otvorena prema građanima, što bi omogućilo jačanje osećaja pripadnosti lokalnoj zajednici i veće odgovornosti prema njoj. Jačanjem uloge privatnog sektora ili javno-privatnog partnerstva u obavljanju javnih poslova lokalna javna administracija treba da omogući građanima jeftinije usluge, a povećanjem sopstvenih prihoda i rasterećenjem lokalnih budžeta, kvalitetniju infrastrukturu i komunalne usluge, bolju socijalnu i zdravstvenu zaštitu, veća ulaganja u predškolske ustanove i obrazovanje, potrebe mladih i ekologiju i bolju kulturnu, sportsku i rekreativnu ponudu.
Ali, ako postoji dobra volja sve to može vrlo brzo da se ostvari.
Znači, Ustavom smo nešto definisali ali prateći zakoni koji bi omogućili sprovođenje ustavne odredbe nikada nisu doneti.
Vlast večito od toga pravi bauk pozivajući se na komplikovanost celog procesa. A u suštini, sve se svodi na problem različitih političkih programa stranaka koje vrše koalicionu vlast, ali i na težnju države da svaki segment društva drži pod kontrolom.
I onda se, osim na komplikovanost, često poziva i na loša iskustva iz prošlosti i gubitak teritorije Kosova.
Često se čuje priča da je regionalizacija uvod u osamostaljenje Vojvodine pa čak i Timočke krajine (ili prisjedinjenje Rumuniji).
Naravno da su te priče bez osnova i naravno da ni bez Kosova ne bismo ostali da smo vodili pametnu politiku.
Zašto se već toliko dugo govori o vraćanju imovine opštinama a nikako da se to i sprovede? Da li je i to komlikovana procedura?
Naravno da nije, to je jedan vrlo jednostavno sprovodljiv zakon, ali njegova posledica bi bila – manji prihodi države a veći prihodi opština, što automatski znači i manju mogućnost da centralna vlast bukvalno ucenjuje lokalnu po raznim osnovama.
Sadašnja odnosi koji vladaju između centralne i lokalne vlasti su upravo suprotno postavljeni od onoga kako bi sve trebalo urediti.
Na primeru Bora to je više nego jasno.
Mešaju nam se u sve, od turizma do privrede, a tamo gde je neophodna brza reakcija, kao u slučaju uvođenja privremenih mera, kasne dva meseca i ostavljaju nas da se pečemo na tihoj vatri zbog uskostranačkih interesa vladajućih stranaka (da prođe grejnja sezona, da DS reši unutarstranačke probleme i tako dalje).
Liberalno demokratska partija ima razrađen kompletan projekat reforme lokalne samouprave i to je dokument koji svi mogu da pročitaju na našem sajtu.
Takođe, to je dokument kakav nisam video da je bilo koja druga stranka ponudila javnosti.
Lično me posebno iritiraju lokalne stranke i grupe građana koje prodaju jeftinu priču o decentralizaciji ne znajući šta je njena suština i koristeći je samo kroz bezbroj puta ponovljenu frazu kako nam „Beograd sve uze“ i „Hoćemo da naše pare ostanu nama“.
Neću, naravno, da kažem da to nije istina, ali potrebno je shvatiti zašto i kako se to dešava i naročito, kako to promeniti. A to ni jedna lokalna stranka ili grupa građana nije u stanju da objasni niti da utiče na menjanje situacije u tom smeru.
Posted in Decentralizacija | 6 Comments »
mart 6th, 2010
U zdravstvu je ovo vrlo aktuelno, ali u onoj negativnoj konotaciji.
Komore lekara i medicinskih sestara, to je novo ime za zelenašenje.
Kontinuirana edukacija, to je tako suptilno nazvano.
Skupljaju se bodovi za obnavljanje licenci za rad. A svaki bod, para vredi! U toku kalendarske godine potrebno je skupiti 24 bodova, a to se ostvaruje kroz učešće (aktivno ili pasivno) na seminarima i kongresima zdravstvenih radnika. Što ste dalje od matične službe i grada to se više bodova skupi ali je i cena veća. Otprilike, ako idete u drugi grad jedan bod vam košta oko hiljadu dinara ili “jedna crvena”.
A za sestre to znači plata godišnje manje. Plus, ljudi, pa tamo negde treba i da se spava! Hoteli i tako to, još jedna plata! Prvo su uzeli pare za dodelu licenci, pa za učlanjenje u komoru (lekara ili sestara, svejedno). Dalje, svakog meseca se plaća članarina. Čemu članarina, to niko ne zna jer se sve posebno plaća. Sve to kažem, a mislim na svako prisustvo stručnom skupu.
Pa sad lekari i imaju od čega da izdvoje pare za skupe kotizacije i hotelske aranžmane (njima ponekad i farmaceutske kuće plate), a sestre!?
Gde je tanko tu se kida! One su tu ravnopravne sa lekarima, bez obzira što je to njihova jedina ravnopravnost.
Kad se daju pare, svi isto. Komore ne obaveštavaju gde se održavaju stručni sastanci, ima na internetu! Ko ima internet neka gleda, ko nema nek radi na drugom mestu ne mora u zdravstvu baš! Ko ima pare neka ide u Vrnjačku Banju po bodove (150 evra otprilike), ko nema takođe neka radi šta zna!
I zamislite koliko puno ima učesnika puta ovaj novčani iznos! Ko ima probleme sa srcem, nek ne računa! A ko sračuna ipak, pita se kome idu te pare?
Da ne pričamo da su pojedini predavači toliko nepripremljeni, da vam je muka za šta ste dali pare. U pozorištu bar možete da ih gađate paradajzom a ovde kome se ne sviđa može da izađe. Sve je u redu ako ste platili, ne morate ni da slušate.
Pitam se ljudi, šta je ovo! Kakva je ovo pljačka? Dokle?
Da li su ludi ovi što sve ovo mirno gledaju i dozvoljavaju da nam standardi (i životni i svi drugi) budu još bedniji ili mi što sve ovo trpimo? Jel imamo mi možda neku vlast u ovoj zemlji da kaže: “Alo bre mafijo, stani!”
Niko se nije do sada oglasio po ovom pitanju, što još više ukazuje na to da su ljudi uplašeni i da je ovo stvarno kriminal!
Znači, umesto povećanja mesečnih zarada mi imamo smanjenje na ovaj način koje nije ravnomerno, naravno.
Onima, koji se koliko toliko, nešto i pitaju u zdravstvu (lekarima) smanjuje se procentualno malo pata, na ovaj način, a sestre ionako nemaju pravo glasa pa se ne računaju.
Opet pitam, ko uzima ovolike pare i kako to da ministarstvo baš briga?
Tags: Zdravstvo
Posted in Zdravstvo | 3 Comments »
